Један дан у животу ПМ-a. Омаж мом процесу учења и личној примени.

  • Почетна
  • Обуке
  • Један дан у животу ПМ-a. Омаж мом процесу учења и личној примени.

Ако бисте ме питали шта то једног ПМ-а чини недовољно добрим, могао бих да на вас искипујем тоне материјала, грешака које један ПМ треба да заобиђе. Али до данас, нисам заправо могао да вам кажем шта то један менаџер треба да има, да би стајао чврсто на земљи. Она/он треба да има знање. Кроз године рада дошао сам до следеће изреке – да би истренирао социјалне и личне стратешке вештине, треба да посетиш тушта и има неистражених ствари.- Као закључак треба понети научене лекције, записати их и с времена на време поново ишчитати.

Засигурно за први корак треба имати план. Боље је ако је испланирано, ако је могуће што више детаља. Што боље планираш, боље контролишеш и изводиш лично испланирано!

Имам доста искуства која могу да поделим како не треба и како треба радити у животу и послу. Имао сам крајње добру прилику да радим у Катару и прикупим научене лекције, све до овог новембра, три и по године откако сам се вратио у Србију. Радио сам на великим инфраструктурним пројектима са компанијама које су у мене усадиле само онакву културу какву су неговале. Ни степен више ни степен мање. То је квалитет. Дали су ми више него што сам могао да поднесем у том тренутку. Више новца и обавеза које један двадесетпетогодишњак може да стави у џепове или понесе на леђима. Многи су ме и учили да пренесем шта је ко коме рекао и шта је ко тамо урадио. Многе ствари сам одбио да известим, јер сам са собом донео породично васпитање. О другим битним стварима сам извештавао, зато што у Катару добијеш прилику да се брзо одмрзнеш на путу промене при 40 степени Целзијуса.

Јасно се сећам једног састанка, на коме ме је директор компаније питао зашто нисам пријавио преправљене радове. Зато што би се он увек драо на мене када бих направио грешку. Зато! Али у том тренутку моју унутрашњу борбу могао је да примети само клијент са благим осмехом на лицу. Тада сам схватио да ћу увек наћи начина да научим ствари, како бих избегао културу људи коју не желим да прихватим.

Мог првог радног дана тај исти директор ме је поздравио реченицом – Добродошао у Катар и молим те обрати пажњу на ово тржиште! Није завршено није ни урађено! Или речником пројекта – нема дефиниције завршеног посла, нема ни завршетка посла. Овим путем одајем му признање за прве пословне кораке којим ме је научио.

Када сам морао да одлучим да ли ћу радити на пројекту Метроа или у једној улицканој компанији за уређење ентеријера, носио сам се мишљу ако на пројекту величине Метроа користе исту радну праксу као ја до сада, онда боље да идем у ову другу компанију. Код њих је било све утегнуто од ногу до плафона и расвете. Ималу су правог ПМа, агилни приступ решавању проблема. Имали су културу награђивања, улагали су у људе, процесе и квалитет.

На једном од пројеката уређења једне добростојеће куће, окупили смо се око израде пројекта за уређење ентеријера. Мало је рећи да је пројекат донео најбољу светску праксу у уређењу ентеријера. Клијент је био одушевљен. Касније током извођења смо схватили да ресурси којима ми располажемо нису дорасли дизајну који смо створили. Тако да ми нисмо у потпуности испунили очекивања нашег клијента. То се сматрало професионалним и личним поразом. Тако сам ја то схватио. И поред тога што смо претходно успешно извршили примопредају више различитих пројеката, ја нисам успео да се изборим, по последњи пут, са ситуацијом да ми је физичка препрека створила менталну баријеру. Даље у незнању да проблем решим са функционалним менаџером у размери читљивих модула, одлучио сам да напустим компанију. Не знам да ли сам поменуо, али био сам рођен за вођење пројеката.

Једном ме је директор те исте комапаније понудио дезертом, на какво питање ја уопште нисам био спреман, тако да нисам ни прихватио. Без обзира на то, он ме је услужио са речима – Свако је данас и овде заслужио бар један десерт!- Овом приликом хтео бих да му се захвалим на неговању добре пословне праксе. Имали су ту изреку – Ми достављамо вредност на сваком квадратном цм нашег простора- и стварно су то и радили.

Касније сам добио прилику да радим на Метроу. Да скратим причу била је то животна прилика за ПМ-а мојих година. Имали су праву унутрашњу контролу са комесаријатом за измене. Понекад толико детаљним да је успоравао пројекат. Исправно из прве! је био њихов мото, са много превенције при самом извођењу радова. Упркос томе, с времена на време си могао да чујеш на појединим недељним састаницима са наџором, иди ти тамо да истражиш ко је коме шта рекао. Ја сам такве информације дочекивао крајње професионално са – носите се у пизду материну!-. То би даље природно компликовало и надодавало нову листу конфликата које смо морали да решимо, али ја сам осећао да сам позван да искључиво заступам добру праксу.

У ретким ситуацијама имао сам прилику да заједно ручам са менаџером за регију наших станица, где ми је у поверењу кроз осмех говорио – Тај мали бели коњ кога ти тако добро јашеш, једном ће те избацити из седла и сетићеш се мојих речи, веруј ми, био сам у сличним ситуацијама- У тим тренуцима носио сам се мишљу, коме још треба да слуша научене животне лекције једног симпатичног Бура. Дај да једемо! Не знам да л сам поменуо, био сам рођен за пројекте и некад сам мислио да сам мало више од тога. Како било, нисам био довољно уљудан сразмерно коњу кога сам јахао.

Неколико година касније борио сам се као и сви да нађем даљи пут. У миксу културе коју нисам ја направио, али сам из ње понео своје кућно васпитање, где живи и ради моја породица исто како сам и ја то покушавао. Где треба да се мукотрпно изради одрживо решење у култури која ме је позвала назад да научим прескочене лекције, да бих био спреман за надолазеће пројекте. Да пронађем себе и самопоштовање.

Овом приликом одајем признање и највише државне почасти, жени која ме је подигла кад сам ударио гузицом о патос. Њу сам упознао много година раније, да би ме пронашла и помогла ми да се суочим са стварима које ја нисам сматрао битним. А биле су насушне. Он ме је учила да на путу ка новом животу идем корак по корак. И показала ми лице истинске љубави. Хвала ти за будућност. Дар од Бога – Теодора.

Свака култура носи нешто своје, зато се и зове Културом. Овог новембра одајем признање свеукупном мукотрпном раду људима из Србије и са нашег поднебља, који ни од чега направе много. Зато смо ми тако креативни и склони проналаску решења, јер наше поднебље тражи да будеш Мерлин, чаробњак из бајке и нађеш решење. Зато смо рођени да радимо, да трпимо и да се боримо, јер ко тако не чини тај мора да пропадне. Ово су речи Николе Тесле. Ми поштујући нашу вернакуларност, нећемо појести и попити оно што се на овом поднебљу не једе и не пије.

Постоје људи са овог поднебља који својим мукотрпним залагањем доприносе развоју добре праксе, PMP; Ово засигурно јесу људи из ЦПМ-а, Београд, PMI одељења за Србију. Између осталог, помогли су и мени да на царски рез донесем оног дуго очекиваног професионалца, мало пре мог првог рођендана из 89. Посвећени су промени! На свом дипломском сам изрекао реченицу која ће ме пратити у професионалном раду – Способна да претпостави различите идентитете архитектура постаје бескрајна-.

Човек који је био довољно племенит да ми предочи овакве ствари и који ме је научио првим професионалним корацима и исправним размишљања, како на путу корак по корак бити ПМП или краће КАИЗЕН, служи као Каријатида (или Атлас) доброј пословној пракси. Његово име је Милан Шмигић. Ја сам га назвао Професором, јер знам како прави професори изгледају. Имам их у кући.

Овај текст је једно велико хвала његовом свесрдном залагању и његовој племенитости, да као прави хирург из људи извуче дубоко закопану самоспознају. Рођени ПМП!

 

Моја лична промена је омаж мојим прецима и мојим наследницима, као и мом садашњем стању. До данас имам богату породицу којој остављам овај текст, како и другим људима, да им служи као научена лекција и да им помогне да пронађу пут!

 

Ја људима дајем онакве куће, какав ми материјал понуде!

Срдачно,

Стеван Милојевић арх.